Moja ljubav prema matematici i strast prema umetnosti uvek su me navodile da se pitam kako bih mogla da spojim to dvoje u karijerni put. Matematiku pronalazim u umetnosti – dok slikam, moja glava sama računa prostorne proporcije, odnose mešanja boja, kako da predstavim određene teksture različitim potezima četkice i tako dalje. A umetnost pronalazim u matematici – ali o tome bolje da ne pišem esej ovde.

Kada sam počela da studiram računarske nauke, shvatila sam da mi to nije dovoljno izazovno pa sam počela da gradim svoju karijeru kao frilenser – planiranje, dizajn, pregovaranje, kodiranje, implementacija i održavanje projekata (24/7). Iako sam radila sve i svuda u isto vreme, meni je to delovalo suprotno – imala sam osećaj da ne razvijam svoj puni potencijal i da ne ulažem fokus u ono što sam najviše želela, a to je programiranje.

Biti full-stack developer dovelo me je u poziciju da radim negde između piksela i prevođenja ljudske logike u kod, uz mnogo espresa. Konačno sam pronašla ono što sam tražila.
Većinu vremena videćete me sa slušalicama – ne, nisam na sastanku, samo vibrujem u svom fokus modu. Muzika čini težak posao podnošljivijim, dok mi prsti plešu po tastaturi i bugovi nestaju jedan po jedan.

Kad nisam u zoni, bacam mimove kolegama i gledam da li mogu negde da pomognem. Baš volim da učestvujem u diskusijama o različitim pristupima u rešavanju problema, jer se tu najviše nauči. A kad je o takvim situacijama reč, nikad ih ne započinjem ako prethodno nisam uradila svoje istraživanje.